Zašto je fabrički propisana potrošnja goriva nedostižna?
Svi veoma dobro znamo koliko je teško postići potrošnju koju navodi proizvođač automobila. Možete pokušavati koliko želite, ali u realnim uslovima, brojke koje stoje u zvaničnoj specifikaciji, ponekad su nedostižne. Kao logično, nameće nam se pitanje - zašto se ovi podaci prikazuju, ako su nerealni?
Zašto je razlika između zvaničnih i realnih podataka o potrošnji gorvia tokliko velika? Najviše zato što se realni uslovi na putevima, razlikuju od onih koji vladaju u "laboratorijskom" test raju. Reč raj ovde treba shvatiti veoma ozbiljno. Oficijelna potrošnja beleži se za vreme specijalnih testova, koji se razlikuju od proizvođača do proizvođača, ali suština ostaje nepromenjena. Pre nego što počne test, automobil mora ispuniti niz uslova. Vozilo mora imati određeni broj pređenih kilometara, kako bi se stvorili idealni uslovi za motor. Neki izvori tvrde da se potrošnja automobila nakon 3.000 pređenih kilometara poboljšava za 8 %. Laboratorija gde se testovi realizuju, treba da kopira realne uslove, ali često to nije slučaj. Naprimer, testovi se realizuju na temperaturi od 20 do 30 C stepeni, a vozač veoma lako bira brzinu kretanja koju želi, ona može biti nepromenjena duži vremenski period. Kao što možemo videti, laboratorijski uslovi i simulacije se značajno razlikuju od realnih uslova.
Načini određivanja potrošnje u gradskim uslovima i van grada su drugačiji. Prilikom određivanja potrošnje u gradskom ciklusu, inženjeri koriste hladan motor, koji nekoliko sati nije startovan. Tu se odvija nekoliko procesa: ubrzanje, kočenje, konstantna brzina, usporavanje u neutralnom modu, kao što vozač to čini u gradskim uslovima. Prosečna brzina iznosi 19 km/h, a maksimalni brzina ograničena je na 50 km/h. Testna udaljenost je veoma mala: samo 4 do 5 kilometara.
Testiranje van grada je drugačije. Maksimalna brzina ograničena je na 120 km/h, a ovim brzinom automobil se kreće samo nekoliko sekundi. Prosečna brzina iznosi samo 63 km/h, a deonica testiranja meri samo 7 kilometara, što sigurno ne može biti "reprezentativan uzorak". Ovakav test traje oko 20 minuta, a vozači moraju biti veoma precizni i ne smeju prekoračiti brzinske limite. U suprotnom, test se restartuje. Razlike u potrošnji mogu biti uzrok činjenice da je ubrzanje automobila uvek isto, bilo da govorimo o modelu Lamborghini Avendator, ili o Tata Nano. Ubrzanje od 0 do 100 km/h traje oko 50 sekundi.
Američka kompanija EPA predstavila je novi koncept merenja ubrzanja i potrošnje. Ubrzanja su strogo kontrolisana, maksimalna brzina ograničena je na 130 km/h, a na udaljenosti od 13 km, prosečna brzina iznosi 77 km/h. Cela trasa podrazumeva 4 zaustavljanja, a automobili nemaju aktivne druge funkcije, kao što je klimatizacija. Merenje potrošnje vrši se pri temperaturi vazduha oko 35 C stepeni, a klima uređaj je isključen. Prosečna brzina ustanovljena je na 35 km/h.
Ovakvi uslovi postoje i u realnom svetu. Ali, retko se događa da su oni isti kao oni propisani u laboratoriji. Neki proizvođači potrošnju mere samo u laboratoriji, simulirajući vožnju u idealnim uslovima za motor. Zato se zvanične brojke znatno razlikuju od realnih. Većina automobila, svoju test potrošnju premaše za 25 %, a neki modeli troše dvostruko više od količine koju propisuje fabrika. U toj situaciji, vozač ne može uraditi ništa. Postoji mnogo saveta za uštedu goriva, a najbolje je "simulirati" uslove u laboratoriji. To podrazumeva vožnju u idelanim vremenskim uslovima, sa praznim stomakom (zbog težine), praznim prtljažnim prostorom, praznim rezervoarom i sa blagim ubrzanjima, koji traju minutima.
Goran Sarić - Automagazin portal
