Poslednji Grand Prix u Beogradu - nastavak
Manfred von Brauchitsch (1905-2003), jedan je od značajnih učesnika GP Beograda 1939. godine. Evo kako je on 1953. u svojoj knjizi Kampf um Meter und Sekunden, video ovu kontroverznu, istorijsku trku, koje su komunističke vlasti Jugoslavije decenijama sklanjale od javnosti. Prenosimo nastavak priče priče Mv Brauchitscha...
Na fotografiji: Lang i Brauhič
"Na brzinu sam spakovao kofer, platio hotelski račun i taksijem se odvezao do aerodroma. Usled opšte gužve niko me nije ni primetio. Niotkoga se nisam oprostio, baš neuobičajeno, ali po mom mišljenju i jedino ispravno u nastaloj situaciji. Srećan sam uzdahnuo kad sam seo na moje sedište u avionu. Desetak minuta smo sedeli u avionu, motori su radili, ali nikako da poletimo. Polako mi je postajalo nelagodno pri pomisli koje posledice će imati naš tim zbog mog nepromišljenog i ubrzanog odlaska.
Tada je stigao Neubauer, žurno je išao preko piste, za njime još dva pratioca, koje je on “za svaki slučaj” poveo. Stepenice su naslonili na avion, otvorili vrata. Vođa trke se pojavio, crven u licu dojurio do mog sedišta. “Ah, kad bih bio miš i da mogu da postanem nevidljiv” - pomislio sam. Mirno sam ostao na sedištu i posmatrao ga mojim iznenađenim dečijim očima, kao nekog nepoznatog koji traži slobodno sedište. “Manfred”, pozvao me tihim glasom, pri tome se nagnuo prema meni. ”Manfred, jeste li poludeli? Vi ne možete tek tako da odete, imaćemo velike probleme. Vi obavezno morate da vozite! Odmah siđite iz aviona!”
U međuvremenu su već istovarili moj kofer, a Neubauer je uzeo moj ručni prtljag iznad mog sedišta. Imali su pravo, nisam smeo da ostavim tim na cedilu! Moraću da vozim, nije mi ništa drugo preostalo. Napustio sam avion. Posramljen, vratio sam se sa svojim pratiocima u hotel, u moju sobu. Kao vatra se pronela vest o tom događaju. Na treningu posle podne su me posebno srdačno pozdravili, i vođstvu trke je bilo drago da sam ponovo prisutan.
Na trci sam već od starta preuzeo vođstvo, a neposredno iza mene je bio Lang, koji je posle 15 krugova morao da odustane zbog kvara na motoru. Posle njegovog odustajanja morao sam žestok tempo da držim da bih se odbranio od mog glavnog konkurenta Nuvolarija. U 75. krugu sam bio dobro u vođstvu, dok nisam u jednoj krivini izleteo i oko svoje ose se jedan-dva puta okrenuo. Pri tome, na sreću nigde auto nisam udario. Motor se ugasio i ja sam morao automobil nizbrdo, suprotno od pravca trke da odkotrljam, da bih motor ponovo startovao. Taman sam motor upalio i usmerio auto u pravcu trke, kada je Nuvolari kao senka iza krivine naišao i samo zahvaljujući njegovoj vozačkoj sposobnosti uspeo da izbegne udarac u moj automobili. Još dva- tri vozača sam morao da propustim dok nisam uspeo da dostignem tempo trke. U međuvremnu sam dosta zaostao za vodećima u trci, ali se nisam predavao. Sa rekordnim krugovima sam sa četvrtog uspeo da se vratim na treće mesto.
Pre jedne krivine, pokušao sam da obiđem Brendela u Mercedesu, koga sam već za ceo krug obišao. Nije me odmah propustio, hteo je jednu oštru krivinu da izveze. Nije mu uspelo. Izgubio je kontrolu, proklizao je i popreko proleteo između dva drveta. Ja sam morao, samo nekoliko metara iza njega, naglo da kočim da ne uletim u njegov auto. Taj događaj me je koštao pobede, jer u malo preostalih krugova nisam mogao da stignem Nuvolarija. Tako se ta “ratna trka” završila sa dvostruko gorkim ukusom. Kada sam iz automobila izašao skinuo kapu, naočare i otresao rukavice, imao sam tom prilikom osećaj da to činim poslednji put.
Zaista, bilo je za dugi niz narednih godina poslednji put! Vratili smo se nazad u domovinu, u kojoj su mostovi koji spajaju narode bili već srušeni, a koje smo i mi našim sportskim nastupima u puno zemalja izgrađivali."
Preveo: Dragan Milosavljević
Foto: Kampf um Meter und Sekunden - Mv Brauchitsch
Pripremio: Nenad Nikolić
