Poslednji Grand Prix u Beogradu
Manfred von Brauchitsch (1905-2003), jedan od značajnih učesnika GP Beograda 1939. godine. Evo kako je on 1953. u svojoj knjizi Kampf um Meter und Sekunden, video ovu kontroverznu, istorijsku trku, koje su komunističke vlasti Jugoslavije decenijama sklanjale od javnosti...
Poslednji Grand Prix u Beogradu
"Sezona 1939. se završila trkom Velika nagrada Beograda. Kad sam prijatnog letnjeg dana vozio prema Aerodromu München, nisam ni slutio da će to biti moj poslednji Grand Prix. Caracciola je bio bolestan i nije mogao da startuje. Lang i ja smo morali sami da zastupamo Mercedes. Brendel je dopunjavao našu ekipu kao mladi vozač. U Beogradu me je sačekao organizator trke. Posle kratke kafe pauze odvezli smo se da pregledamo stazu. Ono što sam tom prilikom video delovalo je obeshrabrujuće. To je bila jedna kratka staza od kaldrme, na njoj su se nalazile tramvajske šine koje su je činile jos neravnijom. Bilo je tu i opasnih, nepreglednih krivina kao i drvored koji se delimično nalazio na samoj ivice staze. “Devedeset krugova, moj gospodine” sa osmehom je objasnio Neubauer. “Vaša trka – skoro kao Monte Carlo!” Sledeća dva sata sam detaljno ispitavao stazu, na posebno opasnim mestima sam izlazio iz auta i sa svih strana posmatrao.
Oko 15 časova je počeo oficijelni trening. Nuvolari i Müller na Auto-Unionu, pored različitih Alfi i Maseratija, bili su moji glavni protivnici. Naravno, i moj kolega iz tima Lang, koji je sigurno goreo od želje da poslednju trku sezone završi kao pobednik. “Neću to lako da dopustim”, mislio sam, jer mi ova luda staza odgovara.” Vec na prvom treningu je cela staza bila zaposednuta mnogobrojnom publikom.Naročito su tribine na startu i cilju vrvele od oduševljene publike koja je želela da konačno vidi naše trkačke automobile, o kojima su već toliko toga čuli. Bilo je to pravo narodno veselje.
Za nas vozače, bila je situacija ozbiljna. Neravnine na stazi su nas primoravale da izvodimo opasne skokove. Baš pred tribinama je bila jedna veća ”skakonica” sa koje je svaki auto mogao do šest metara da leti i to pri brzini od 180 km/h! Odmah iza se nalazila brza krivina, a levo i desno trotoar. Posle skoka,vozač je punom silom nazad u sediste doskočio, a auto nije ravno padao, tako da smo imali pune ruke posla da auto munjevito ispravimo. Posle treninga, na kome sam sam imao najbolje vreme, bio sam junak dana. Posle podne sam ponovo imao uspeha, iako su se Lang i Nuvolari mom najboljem rezultatu približili.
Pri našoj večernjoj šetnji smo primetili opštu nervozu, koja se prosto osećala u vazduhu. Oblaci na političkom nebu su bili jos tamniji. Provokacije Hitlera i Musolinija su u svim državama izazivale povećanu nesigurnost. Čak se govorilo o mogucnosti da izbije rat. Za nas trkače, su to bile stvari na ivici interesovanja. Postojao samo sportski deo u novinama, dok za ostalo “nismo imali vremena”! Iz godine u godinu smo putovali Evropom, svuda su nas srdačno dočekali i znali smo da narod ne želi rat, čak ni narod Nemačke.
Na kraju naporne sezone, su naše misli bile usmerene samo i jedino ka poslednjoj trci. Moj zadatak je bio da vozim, i to dobro i brzo, a za to je trebalo da budem odmoran i neopterećen. Osim toga, verovao sam da nijedan političar ne želi da započne nova masovna ubistva. U subotu, prvog septembara 1939. godine ujutro oko 10 sati, sišao sam kao uobičajeno, da doručkujem na terasi hotela. U blizini se nalazila prodavnica radio aparata, iz koje se iznenada učinilo da se čuju zvuci truba, koje su u to vreme najavljivale specijalne emisije. Sa malo pažnje smo oslušnuli, ali su nas već prve rečenice navele na punu pažnju.
Nemačka vojska je u ranim jutarnjim satima napala Poljsku! Zbunjeno smo se pogledali. Taj udarac uopšte nismo očekivali. Nehotično pomislih da do trke neće ni doći. Brzo sam odlučio i iz sobe sam telefonirao u turistički biro gde sam rezervisao mesto u avionu koji za sat i po leti prema Beču…"
Sutra sledi nastavak...
Preveo: Dragan Milosavljević
Foto: Kampf um Meter und Sekunden - Mv Brauchitsch
Pripremio: Nenad Nikolić
