AutoMAGAZIN - Sport

Aktuelni reli šampion Srbije u klasi 3 grupe N, Srđan (Buda) Višnjić, rođen je 13. jula 1969. godine u Beogradu. Nesuđeni muzičar ušao je u svet trka kao vozač Peugeot-a 205 na YU reliju 1998. godine, i do sada je stekao epitete brzog i preciznog vozača, kome je štoperica uvek bitnija od pehara. Srđan Višnjić važi za pravog sportistu, koji ume da slavi pobedu, ali i "šmekerski" istrpi poraz...

- Srđane, da ti je neko pre 15-ak godina rekao da ćeš se baviti relijem, kakav bi bio odgovor? "Moram priznati da u to vreme nisam ni znao da se u našim krajevima voze trke. Automobilizam me nije preterano interesovao, a sfera mog interesovanja bila je muzika. Još kao srednjoškolac opredelio sam se za bubnjeve, a kasnije sam svirao u bendu Lutke. Svirali smo engleski pop, a zanimao nas je još i pank i hard-rock. Mislim da smo u to vreme, ranih 90-ih godina, bili veoma zanimljiv bend." - Kako si ušao u svet brzina? "Trkama sam počeo sasvim slučajno da se bavim, i to kao suvozač Gorana Mutića. Vozili smo Yugo "mali N" i Peugeot 205 Rallye. Stari asovi kažu da, kada benzin uđe u uši, povratka nema, a kažu i da se ta" bolest" teško leči. Tako sam i ja, 1998. godine, pokušao da vozim YU reli. Očekivao sam da ću biti vrlo konkurentan, ali... Naravno, nisam hteo da se sa bojnog polja povučem kao gubitnik, pa sam stisnuo zube i krenuo u misiju kojoj se kraj još uvek ne nazire."

- Kako je tekla tvoja dosadašnja karijera i koji su tvoji najveći uspesi? "Prvi automobil koji sam vozio bio je Peugeot 205 rallye sa kojim, i da sam hteo, nisam mogao da napravim značajnije rezultate, tako da sam više učio tehniku vožnje, staze i fiziku trka, pokušavajući da sa ovim automobilom dostignem vremena koja su postizali vozači u automobilima kao što je Suzuki Swift. Naučio sam par dobrih lekcija: da tehnički nedostaci ne mogu da se dopune na stazi, da se reli vozi do cilja i da za vrhunski rezultat treba da se bori ceo tim. Sledeći automobil koji sam vozio bio je Peugeot 106 rallye, u istoj klasi, N2. S ovim automobilom vozim prvi reli u Bugarskoj i vodim do petog brzinca, kada izlećem u provaliju i ostajem bez tog automobila. Na ovom reliju tešku nezgodu doživljavaju i Toša i Steva (Todor Stamenković i Stevo Rauš), tako da smo svi zajedno prošli "ko bosi po trnju". Prvu titulu osvajam sa istim automobilom, 2003. godine. Nažalost, ovu titulu nisam proslavio zbog pogibije mog dobrog prijatelja Mirka Martinovica, tako da ću tu godinu, verovatno, uvek pamtiti po njemu. Sledeće, 2004. godine, sa prijateljem Jovanom Rogulićem vozim Herbst rally u Austriji na kome pobeđujemo u klasi. Naredne, 2005. godine, sa Citroen Xsara-om uspevam da osvojim titulu u klasi N3 kao i 2006. sa Renault Cliom."

- Koje uslove je potrebno ispuniti da bi se ostvario značajan rezultat? "Smatram da za vrhunski uspeh treba imati i vrhunski tim. U mom timu su majstor Sale, u čijoj garaži pravimo automobile, koji je izuzetno važna karika u lancu takmičenja. U timu su još i Miloš Spasojević (Spale trovač) i Stojke (Dejan Stojić). Nas četvorica se trudimo da ovogodišnja dorada bude stoprocentni pogodak i da to potvrdimo u Sloveniji i u Bugarskoj, gde je konkurencija izuzetno jaka. Osim nas tehničara, u timu je i moj suvozač Bane Petrović, koji je uvek na visini zadatka, kao i raniji suvozač Bane Pijevic, koji pomaže kad god mu se za to ukaže prilika."

- Kako komentarišeš domaću konkurenciju? "Za razvoj i napredak relija, po meni najlepše grane automobilizma, najpotrebnija je jača konkurencija. Iz ovog razloga apelujem da se "ne bacaju" takmičarski automobili zato što im ističe homologacija. Podsetiću Vas da je čuveni reli as Ari Vatanen istakao da je na razvoj reli discipline u Finskoj uticala činjenica da je mladim i talentovanim vozačima dozvoljeno da se takmiče u starim automobilima koji ispunjavaju bezbednosne uslove. Po jedan vrhunski automobil u klasi nije dovoljan za dobru trku. Ove godine očekujem pojačanje u klasi N3 sa nekoliko pravih automobila: po jedan Renault Clio voziće Zuka Pavlović i Boris Šelemba, a moguće je da ćemo videti i Hondu Civic Type R na stazi."

- Šta misliš o stanju u autosportu u Srbiji? Da li bi nešto menjao i zašto? "Lično smatram da su najteže udarce auto-moto sportu nanele upravo strukture AMSJ-a (Auto Moto Saveza Jugoslavije). Mogu slobodno da kažem da su nam oni bili kamen oko vrata. Praktično, ne mogu da navedem nijedan pojedinačan slučaj gde su ljudi iz ovih struktura učinili bilo kakav napor da, makar malo, pomognu auto-moto sportu. U ovim institucijama sedeli su nestručni ljudi od kojih većina trkački automobil nije videla ni na fotografiji, isključivo iz razloga što ih to nije zanimalo, a na trke i na ljude koji se njima bave su gledali kao na cirkus i klovnove, od kojih može dobro da se zaradi i lagodno živi, na njihov račun. Kao ilustraciju priče mogu da navedem nezgodu koja je zadesila Tošu i Stevu, gde je vođstvo bugarskog auto saveza dalo sve od sebe da im pomogne i maksimalno su se trudili da ova dva vrhunska takmičara ostanu u Bugarskoj, i u njihovim bolnicama privedu svoje lečenje kraju. Naravno, o plaćanju nisu hteli ni da razgovaraju. S druge strane, ne znam da li je neko iz Auto-moto saveza SCG uopšte došao na VMA da ih poseti (Toša je tamo proveo oko šest meseci). Da ne zaboravim, Toša je sam sebi platio lečenje. Naravno, isti ti ljudi koji ga nisu ni obišli, oduševljeno su se fotografisali sa njim, kada je primio visoko priznanje Auto-moto saveza - Zlatnu kacigu."

- Da li planiraš nastupe van granica naše zemlje? "Često pominjemo da bi rado išli da vozimo trke u inostranstvo. Za tako nešto treba i dosta novca, i svaka pomoć Auto-moto saveza bi bila dragocena. Više puta sam pregovarao sa čelnicima Auto-moto saveza i pomoć mi je obećana najčešće od strane gospodina Vukovića, imena ne mogu da se setim, ali zovu ga Vojvoda, ne znam iz kog razloga. Taj je želeo da Vladu Petrovića i mene vidi u Bugarskoj kako reprezentujemo državu. U istom trenutku nam je obećao smeštaj i startnine koje su nam organizatori takmičenja svakako namenili, a na pomisao o bilo kakvoj drugoj pomoći, hvatao se za glavu i kukao kao ranjenik. Mi smo tražili da nam se kamionima AMS-a trkački automobili transportuju i vrate sa takmičenja. Pa, da li je to previše? Naravno, mi nismo hteli pod takvim uslovima da nastupimo na tim takmičenjima, ali to nije sprečilo pomenutu gospodu da odu i iskoriste privilegije koje su dobili obećanjima kako će dovesti posade iz svoje zemlje. Jednom se čak desilo da smo dobili protestnu notu od organizatora, zato što nismo došli na takmičenje, a naši ljudi su iskoristili gratise nama namenjene. Isti taj, gore pomenuti gospodin, vodio je svoje prijatelje koji se verovatno razumeju u automobilizam, i tako unapredio sport i doveo ga na ove visoke grane. Sve ovo pričam zato što je sada trenutak kada se ta vampirska institucija raspala i smatram da u SAMSS-u (Sportski Auto Moto Savez Srbije) za sada ne postoje ovakvi loši kadrovi, i treba voditi računa da se greške ne ponove. Moj cilj je da se pojavimo na nekim takmičenjima u Sloveniji i Bugarskoj. Voleo bih da nastupim na Sliven reliju, ali nisam siguran da li će se termin ovog relija poklopiti sa Tara relijem."

- Mediji? "Stanje u auto-sportu je trenutno takvo da bi ga na svaki mogući način trebalo pogurati. Ovo se najviše odnosi na državne medije koji slabo prate takmičenja. Iskreno mislim da pored vaše redakcije i ekipe SOS kanala, auto-sport ozbiljno prate još samo Auto plus televizija, revija SAT Plus i malobrojni novinari. Ovu krivicu podjednako pripisujem i takmičarima kao i novinarima. Mislim da bi zajedno mogli da napravimo lepu sliku o još lepšem sportu." - Imaš li favorita u Svetskom Reli Šampionatu za sezonu 2007? "Što se tiče Svetskog reli šampionata, mislim da će Citroen imati period prilagođavanja sa novim automobilom, a za to vreme pobede će odnositi Ford, koji će se takmičiti sa svojim starim i oprobanim automobilom." Goran Sarić - Automagazin