AutoMAGAZIN - Sport

Rally Dakar 2016 je iza nas. Za sumiranje utisaka i analizu biće potrebno sigurno nekoliko dana, takmičarima za odmor i više od toga. Višestruki učesnik relija Dakar, Dražen Ćurić, za Automagazin portal otkriva svoj pogled na 38. izdanje najprestižnijeg maratonskog relija na svetu...

Dražen Ćurić - komentar:

"Slobodno mogu reći da Dakar nikada u svojoj istoriji nije bio neizvesniji, nikada na startnoj listi nije bilo toliko vrhunskih vozača i toliko konkurentnih automobila. Gledajući startnu listu, nabrojao sam preko 30 vrhunskih fabričkih automobila, koji s pravim vozačem mogu jurišati na prvih 10 pozicija. To se do sada nikad nije dogodilo. Ove godine, ako niste imali budžet od barem milion eura, mogli ste biti samo takmičar posmatrač. To je minimalna cifra za najam automobila i tima na vrhunskom nivou. Mesto u Peugeotu se, na primer, ne može ni kupiti, a u Mini timu košta oko 1.300.000 eura. Toyota je nešto jeftinija, "samo" 850.000 eura. To su cene samo za učestvovanje na Dakaru, "uvozavanje" na ponekoj trci tipa Faraon rally ili Dubai chalange se plaća ekstra, kao i dodatna testiranja. U skladu sa tim, nije čudno što se na startnoj listi sve više množe prinčevi, prestolonaslednici, tajkuni, deca milijardera i slična "uboga sirotinja" koja mora reskirati i baviti se opasnim sportom kako bi pokušali zaraditi svoj kruh svagdašnji. Uz takvu količinu fabričkih automobila i no limit budžeta nema više mesta niti mogućnosti da "uleti" neki niskobudžetni tim poput SMG teama pre tri godine u prvih 10. Ni Roby Gordon nije imao nikakve šanse u borbi za postolje, iako je njegov trkački račun ogroman, ali to je ipak njegova privatna radionica koja se nije u stanju nositi sa Peugeotom, Toyotom ili BMW-om, čija sportska odeljenja stoje iza svojih timova.

Pogledajte prvi deo komentara Dražana Ćurića.

Ove godine, osim Loeba i Hirvonena, iz WRC-a smo dobili još jednog došljaka - to je Martin Prokop, koji je očito odlučio prekinuti svoju karijeru u svetu relija. Verovatno mu je dosadila prosečnost u kojoj je boravio popriličan broj sezona i možda grešim dušu, ali nikad nije nikakvim značajnijim uspehom skrenuo pažnju na sebe. Ustvari, najbolje rezultate je ostvario u junior WRC-u, tamo je puno obećavao ali prešavši u prvu ligu svetskog relija zapeo je u razvoju i nikakav pomak nije ostvario popriličan broj sezona. Ne znam ko mu je finansirao sve te brojne sezone, jer ako se ne radi o porodičnom novcu, onda simpatični Martin ima jako strpljive sponzore. Mislim da je i nastup na ovogodišnjem Dakru koštao neku "crkavicu", jer sesti u "polu-fabričku" Toyotu ne može se bez sedmocifrenog broja.

Drugu godinu zaredom Dakar je ugostila Bolivija, zemlja niskog standarda i još nižih ljudi, ali velikog srca i prepoznatljivog stila odijevanja. Gledajući njih kako žive, a kako su srećni, počinjem verovati da su srećni i nasmejani oni koji nemaju više nego što im je potrebno za život, po našim standardima bi rekli za preživljavanje.

Da se okrenem događanjima u tri bolivijske etape i brzincima koji su se većim delom vozili iznad 4000 m nadmorske visine. Da, dobro ste pročitali, 4000 metara. Ispada da su se trkali po krovu Europe na vrhu Mont Blanca. Kako god, startovali su na 4000 m pa su se onda spustili u "niziju" na 3500, da bi se onda uspentrali sve do 4600 m, ovakve brojke zvuče gotovo nestvarno, ispada da su se utrkivali po međuzemlju. Još im samo fale hobiti i čarobnjak Gandalf. Ustvari, prosječni Bolivijac je tek nešto malo viši od Froda i ostalog hobitskog društva. Jedina razlika od legendarne filmske trilogije Gopodar prstenova je što se ovde ne pokušava uništiti svemogući prsten nego skupocene tehnološke tvorevine koje nazivamo trkačim bolidima. Da se neko tokom brzinca sudario s nekom dugokosom vilom, jednorogom, zmajem ili nekim drugim bićem iz bajke, uopšte se ne bih čudio, pa takva stvorenje obitavaju među oblacima a upravo tamo su bili Loeb, Sainz, Al Attiyah i ostatak ekipe. Ja se ovog trenutka osećam jako dobro, ali znam kome nije bilo ni do čega tih bolivijskih dana. Kome je glava bila teška 100 kg, koga je morila mučnina i ko je imao osećaj da mu je teme glave pljosnato jer mu je na njega neko spustio nakovanj. Znam ko nije imao apetita i nije mogao spavati. S tim problemima se borio čitav karavan utrke. Nikako im nije bilo dobro. To su problemi koji se javljaju na visokoj nadmorskoj visini u razređenom vazduhu. Još jedna otežana okolnost za učesnike ovogodišnjeg Dakra. Najgore od svega je što bih voleo da sam bio u njihovoj koži, a ne tu pred "kompom" u toplini svoga doma s mačkom u krilu. Nekoliko puta sam sebe prepadnem, koliko je ta "mazohistička" crta u meni jaka.

Ove godine sam se bojao najviše da timske naredbe ne unište utrke, kao 2013-e kad je zbog vodećeg Rome, Sven Quandt, šef tima X-Raid "svezao ruke" ostatku ekipe. To se nije desilo, ali je ona situacija sa Peterhanselom još više pokvarila doživljaj. Ovogodišnji Dakar po događanjima i borbi najbržih nije razočarao, toga je bilo na pretek, ali Eurosportova polusatna reportaža je prekratka da sve interesantno donese na male ekrane. Uglavnom, Eurosport kao glavni TV promoter Dakara bi to mogao puno bolje raditi.

Pogledajte fotografije Dakar 2016.

Iako se radilo o finalnoj etapi, ove petnaestodnevne odiseje po pustopoljanama Argentine i Bolivije, ekipa s Eurosporta se nije dala smesti i napravili su jednako beživotnu i sterilnu reportažu, kao i sve dane do tada. Ne odustaju od jedne te iste šeme, iako imaju na raspolaganju čitavu silu tehnike s kojom bi se uz malo kreativnijeg režisera moglo napraviti pravo malo remek delo u svetu sportskih izveštaja. Sve im je na dlanu, jer imaju stotine kamera u vazduhu, na zemlji, svakom automobilu i kamionu a i većina motociklista ima pokoju kameru na kacigi ili volanu motocikla. Priča je vanserijska i obiluje svime što možemo okarakterisati kao ekstrem i jako zanimljivo. Ali ne, oni se drže svoje šeme, iz dana u dan bave se u svakoj kategoriji s jednih te istih pet imena i to je to. Tu i tamo ubace neki kuriozitet, kojem posvete minut-dva i s tim završavaju reportažu. Budući da od Eurosporta nisam dobio što sam očekivao, prokopat ću po svojim ladicama u glavi, ne bih li našao koje zrnce inspiracije da napišem još koje slovo...

Utrka je završila, ne onako kako sam priželjkivao, nisam razmaženo derište pa ako nije po mom, reći ću da ne valja. Upravo suprotno. Imam svoje favorite i želim da pobede, ako u tome ne uspeju neću zbog toga biti neobjektivan i sarkastičan prema onima koji su mi manje dragi. Pre svega želim da se pobednik Dakara odluči na stazi i da stvarno pobedi onaj koji je to najviše zaslužio, mislim da ne tražim previše. Ovogodišnji Dakar, za razliku od prošlogodišnjeg je, otvoreno mogu reći namešten. Peterhansel "nije smeo" biti pobednik. Novac, francuski nacionalizam i organizatorova neprincipijelnost u donošenju bitnih odluka koje uveliko odlučuju o konačnom rezultatu, ove godine su bacile veliku mrlju na ovaj sportski spektakl. Mister Dakar, kako tepaju Peterhanselu, upisao je svoju dvanaestu pobedu i teško da će ga iko ikada dostići - 6 puta je pobedio na motoru i ovo sada mu je šesta pobeda u automobilu. Stvarno velika i uspešna karijera u liku i delu čoveka za kojeg lično smatram da nije zaslužio toliku slavu i takvo glorifikovanje. Eurosport je veći deo završne reportaže posvetio upravo tom silnom uzdizanju lika i dela čoveka koji se u svojoj karijeri koristio nedozvoljenim instrumentima koji su ga stavljali u bitno povoljniji položaj u odnosu na konkurente. U takvoj situaciji upitni su njegovi moralni kvaliteti i sportski princip, gde bi svi na startu trebali biti u istoj poziciji, pa neka fer i sportska borba odluči pobednika. Ustvari, ovogodišnju situaciju na Dakaru mogao bih uporediti sa dopingovanim sportistom, gde je šampionski čarobni napitak ili injekcija dostupan samo njemu. Ustvari to je kao onaj strip o Asteriksu i Obeliksu koji imaju čarobni napitak, koji ih čini nepobedivima. U stripu, oni ga koriste u borbi protiv Rimskih zavojevača i imaju druida koji im ga sprema. Kad bolje razmislim, interesantno je da se radi o Galima, koji su preci današnjih Francuza. Preneseno na Dakar, koji je francuski projekt - A.S.O. bi bio Peterhanselov druid koji mu omogućava nepobedivost. Ha Ha, pa ovo postaje komično, novi slogan za Dakar bi mogao biti: "neka pobedi najbolji druid" ili u atletici: "neka pobedi najbolji steroid".

Nije u redu da se zbog jednog organizatora, jednog tima i jednog Peterhansela ne zahvalim ostalim učesnicima ovogodišnjeg Dakra. Što su nam po tridesetšesti put početak godine učinili zanimljivim i doneli izvanredan sportsko-avanturistički doživljaj, koji eto, uprkos nekima koji ga vode, dokazuje da među nama ima onih pravih i istinskih Don Kihota, romantičara i avanturista koji se ne daju smesti u traženju i činjenju onoga što život čini lepim. Veliko HVALA i još veće BRAVO za sve takve iskrene i prave sportiste-avanturiste. Nadam se da će sledeće godine Dakar imati pošteniji epilog."

Automagazin.rs